Kad bi ajkule bile ljudi, Bertolt Breht

"Kad bi ajkule bile ljudi", upita gospodina K. ćerkica njegove gazdarice, "da li bi bile pristojnije prema malim ribama?".

"Sigurno", reče on.

"Kad bi ajkule bile ljudi, sagradile bi za male ribe u moru ogromne sanduke, pune svakojake hrane, kako od biljaka tako i od životinja. Vodile bi računa da voda u sanducima bude uvek sveža i, uopšte, primenjivale bi razne sanitarne mere.

Kad bi, na primer, kakva ribica povredila peraije, smesta bi joj uvile zavoj da ne umre ajkulama pre vremena. Da se ribice ne rastuže, s vremena na vreme priređivale bi se velike vodene fešte, jer vesele ribice imaju bolji ukus od tužnih.

Bilo bi u tim golemim sanducima, razume se, i škola. U tim školama bi ribice učile kako se pliva u ajkulinim čeljustima. Bila bi im, na primer, potrebna geografija, da bi mogle pronaći velike ajkule koje se negde lenjo izležavaju.

Glavno bi, razume se, bilo moralno obrazovanje ribica. Predavali bi im da je za ribicu najlepša stvar kad se ona radosno žrtvuje, i da sve one treba da veruju ajkulama, pre svega kad ajkule kažu da će se pobrinuti za njihovu lepšu budućnost.

Ribicama bi se objašnjavalo da im je ta budućnost osigurana samo ako budu poslušne. One bi se morale čuvati svih niskih materijalnih, egoističkih i marskističkih sklonosti, i smesta bi morale prijaviti ajkulama ako bi neka od njih pokazivala takve sklonosti.

Kad bi ajkule bile ljudi, one bi, naravno, između sebe vodile ratove da bi osvajle tuđe sanduke i tuđe ribice.

Ratove bi vodile njihove sopstvene ribice. Ajkule bi učile svoje ribe kako je između njih i riba drugih ajkula ogromna razlika. Male ribe su, objavljivale bi ajkule, kao što je poznato, neme, ali one ćute na sasvim različitim jezicima, pa se s toga nikako ne mogu razumeti. Svakoj ribici koja bi u ratu ubila nekoliko drugih neprijateljskih ribica koje ćute drugim jezikom prikačile bi po jedno malo odlikovanje od morske trave i dodelile titulu heroja.

Kad bi ajkule bile ljudi, bilo bi kod njih, razume se, i umetnosti. Bilo bi lepih slika na kojima bi zubi ajkula bili naslikani divnim bojama, njihove čeljusti kao prekrasni zabavni parkovi po kojima se može divno juriti i igrati.

Pozorišta na dnu mora prikazivala bi kako herojske ribice oduševljeno plivaju u čeljusti ajkula, a muzika bi bila tako lepa da bi male ribice uz te zvuke, s orkestrom na čelu, zanesene i uljuljkane u ne može biti prijatnije misli, u čitavim jatima ulazile ajkulama u čeljusti.

Pa i religije bi bilo, kad bi ajkule bile ljudi.

Ona bi propovedala kako male ribe tek u utrobi ajkula počinju da žive pravim životom. Uostalom, kad bi ajkule bile ljudi, više se ne bi verovalo da su male ribe, kao što je to sada, jednake. Neke od njih dobijale bi položaje i bile postavljane iznad ostalih.

Čak bi one malo veće smele proždirati manje. To bi ajkulama samo prijalo, pošto bi onda i one češće dobijale veće zalogaje. A veće ribice, na položajima, starale bi se za red među malim ribama, postajale bi učitelji, oficiri, inženjeri za gradnju sanduka i td.

Ukratko, tek onda bi uopšte i bilo kulture u moru, kad bi ajkule bile ljudi".

Bertolt Breht, između 1920. i 1950. godine.